Baner

Минијатура

 

minij1

minij2

minij3

minij4

minij5

minij6

minij7

minij8

minij9

Реч минијатура потиче од латинске речи minium, назива за црвену оловну боју, којом су се у Средњем веку исписивали иницијали и натписи у рукописима. Ова реч, тако ђе, у ширем контексту означава ликовну представу малог формата рађену у различитим техникама и на различитим подлогама, слоновачи, пергаменту, папиру или металној плочици. На италијанском miniare значи сликати у малом формату.


Минијатура се као ликовни украс текста, односно илустрација, јавља у најранијим временима писмености. У почетку је била искључиво везана за текст и украшавала је грчке, римске и старохришћанске рукописе. Јавља се у средњoвековним кодексима, ирским, каролиншким и отонским рукописним књигама, као и у низу византијских, персијских и арапских илуминираних и, богатом орнаментиком украшених, рукописа на Истоку. Минијатура је, дакле, у почетку, била искључиво допуна и објашњење текста, да би се касније појављивала и самостално, додуше још увек у склопу књиге, заузимајући целе странице и живећи самостално свој засебан живот.
Минијатура се као посебна грана ликовне уметности развила код Грка, од којих је преузимају Римљани. Рановизантијске минијатуре садрже одјеке хеленистичко-римског стила, са упливима Блиског истока. Користе метод континуиране нарације, приказивања низа догађаја једног за другим. У VII и VIII веку минијатуре попримају неке оријенталне утицаје, да би се античка традиција поново испољила у минијатури неокласичног стила X-XII века. Из тог доба су раскошни дворски псалтири са минијатурама на целом листу (Париски псалтир), насупрот манастирском типу с илустрацијама на маргини. У то време настаје и велики број јеванђеља са минијатурама јеванђелиста, те историјска дела с призорима из дворског живота и са ратничким сценама које се везују за традицију хеленистичких Александрида.
Ирски и англосаксонски рукописи из VII и VIII века негују посебну врсту илуминације, базирану на народној орна менталној традицији и утицају монашких рукописа у Египту. Одлике ове врсте илуминације су плетени иницијали са флоралним и зооморфним орнаментима. Ова врста уметности прелази на континент, где се у каролиншкој минијатури везује с античком традицијом. Античке реминисценције уз јак византијски утицај јављају се у раскошним немачким минијатурама отонских скрипторија.


Романичка и готска минијатура XII и XIII века носи све одлике ове врсте уметности и под утицајем је других дисциплина у оквиру уметности ових стилова. Постепе-
но се звање минијатуристе секуларизује, из манастирских скрипторија прелази у радионице које су служиле универзитетима и библиофилском укусу аристоктарије и богатог грађанства.


У XV веку у оквиру општег тока ренесансног сликарства појављује се и минијатура са слободним избором тема и композицијом изван иконографских традиција. Природа се реалистички представља, а цртеж је све савршенији. Браћа Лимбург из Француске, дворски минијатуристи војводе од Берија, урадили су најлепше примерке уметности минијатуре у XV веку, а вероватно и уопште, направивши молитвеник за војводу од Берија (Les tres riches heures du Duc de Berry) који садржи и календарски део са 12 годишњих доба. У Италији су се илустровањем књига у XV веку бавили и велики сликари ренесансе, Фра Анђелико, Сандро Ботичели.
Појавом штампарија, ова врста уметности везана за рукописе полако нестаје. Неко време, и после, илуминиране су и поједине штампане књиге, али се минијатурно сликарство, као начин илустрације књига, полако гаси.


У XVI веку развија се тип портретне минијатуре која се симултано јавља у различитим уметничким центрима Европе и траје као посебна врста минијатуре до средине XIX века. Представљани су владари, донатори, светитељи. Ова сликарска врста постепено је тежила осамостаљивању. У почетку се слободна минијатура ограничила на портрет, али убрзо прелази и на друге теме, посебно на пејзаж са фигуралним приказом неке идиличне или галантне сцене. Минијатуре се носе као украс у облику медаљона, или се њима украшавају мањи употребни предмети. У погледу тематике, технике и примене, минијатуре се веома разликују. Заједничка им је фина прецизна израда и мали формат. У XVI и XVII веку сликају се густим воденим бојама (гваш), темпером и уљем уз употребу позлате, на папиру, пергаменту, картону, танким плочицама бакра, сребра или злата. Ханс Холбајн млађи, немачки сликар, развија у Енглеској, на двору Хенрија VIII, минијатурно сликарство. Посебну групу радова чине минијатуре у техници емајла (радионице у Лиможу, Блоу, Шатодину) које су се изводиле као украс на мањим употребним предме тима. У XVIII и XIX веку примењује се и мини јатура, уз остале технике сликања, акварелом на плочице и фолије од слоноваче. Деликатним, рафинираним бојама, уз посебне одлике слоноваче, постиже се посебна свежина инкарната.


Српска минијатура обухвата период од седам векова, од XII до почетка XIX века, када је потискивање рукописне књиге штампаном завршено, те минијатуре у овом виду потпуно нестаје. Први познати српски минијатуриста био је Григорије, који је учествовао у илуминирању Мирослављевог јеванђеља. Последњи је био Хаџи Рувим, пред Први српски устанак 1804. године.


Иницијали и заставице су били основни елементи украшавања раних и скромних српских рукописа. Богатији рукописи су били украшавани минијатурама: фигуралним представама и илустрацијама. Заметак илустрације у српској рукописној књизи налазимо у Мирослављевом јеванђељу, где се осећа јак утисак романске уметности и наивне илустрације. У овој фази минијатурног сликарства људске фигуре се појављују више као украс рукописа, него илустрација. Временом се тај однос мења, тако да представа у тексту све више постаје ликовни израз писане речи и илустрација неких догађаја из Светог писма и апокрифних текстова. Главна карактеристика српске минијатуре XII и XIII века је мешавина утицаја Истока и Запада. Орнамент је доминантан, а жива бића и предмети су представљени искривљени и деформисани, без израза, испразни и непродуховљени. Прихватањем византијске уметности и њеног утицаја, у уметност минијатуре продире један нови дух, дух монументалности и продуховљености, а ауторски портрети у књигама добијају античко обележје. У XIV и XV веку појављују се минијатуре у рукописима које спадају у најлепша дела византијског сликарства. Минијатуре из овог периода су праве илустрације чија веза са текстом није само формална. Један од најпознатијих илуминираних рукописи из тог доба је Минхенски псалтир који је био власништво деспота Ђурђа Бранковића.


На дворовима српске властеле негована је и лаичка књижевност и белетристика. Утицаји са Запада су допирали преко Приморја, а са њима Роман о Александру Великом (познат као Александрида), који је био богато илустрован, врло читан, и прихваћен у српској средини. Позната су два илустрована примерка такозване српске Александриде, с краја XIV века (Бео-
градска, изгорела 1941. у Народној библиотеци у Београду, и други примерак који се чува у Народној библиотеци у Софији). Из тог периода потичу и руко-
писи законика, као што је и изванредни примерак рударског законика деспота Стефана Лазаревића који је богато илустрован наративним илустрацијама које заузимају целу страницу.


У новијем српском сликарству минијатура није негована. Изузетак чине два уметника из средине XIX века: Анастас Јовановић и Петар Паликрушић. Код нас је портретна минијатура била честа у бидермајеру и овај жанр сликарства се наставио и у овим примерима у XIX веку. Анастас Јовановић је акварелом радио портрете на подлози дагеротипија. Појавом и чешћом употребом фотографије портретно сликарство уопште, а нарочито минијатурно се потискује.
Савремена ликовна уметност ретко се бави минијатуром. Овај облик уметничког стваралаштва више се везује за различите гране и области примењене уметности. Тако се минијатуре и данас појављују у књигама као колор или црно-беле штампане илустрације. Такође су заступљене и у фотографији, али и у медаље-
рству, накиту, слоновачи и другим облицима који су задржали технички и тематски континуитет с најстаријим временима.


Уметност минијатуре данас живи у оквиру домаћих и међународних изложби минијатура које се организују у земљи. Једна од најпрестижнијих и најрепрезентати-
внијих манифестација овог типа је Међународни бијенале уметности минијатуре у организацији Културног центра из Горњег Милановца, који се ове године одржава по седми пут.


Минијатура је прешла дуг временски период током којег је мењала облик и значај. Доживела је и преживела различите утицаје, трпела промене и пролазила кроз различите фазе. Била је зависна од текста уз који се појављивала, гушена орнаменталним оквирима, да би се на крају изборила за независно и самостално место у оквиру широког дијапазона различитих уметничких дисциплина. Данас минијатуру посматрамо као самостално уметничко дело које поседује различите законитости у односу на друга дела већих димензија. Дух минијатуре се огледа у компактности композиције и способности уметника да се изрази у ограниченом формату. Минијатура, према томе, није приказивање једног детаља или исечка из већег дела. Напротив, она се осмишљава и конципира у малом формату и представља хомогену и кохерентну целину која садржи израз и све елементе целовитог уметничког дела. Самим тим постиже и остварује основна начела свог постојања.


Драгана Палавестра

 

 

 

 

 

 

 

 

 
Baner
Покровитељи
Baner
Baner